Živimo u vremenu kada svugde možemo videti govor mržnje i diskriminaciju, a da se o prevazilaženju i rešenjima tog problema najmanje govori.
Svako ko čita ovo može se setiti nekog trenutka u životu kada je bio diskriminisan. U školi, na poslu, ili u zemlji i mestu u kom se nalazi. Nažalost, sa diskriminacijom se mnogi često susreću jako rano, još u prvim razredima škole. Materijalno stanje, ocene, boja kože, druželjubivost, prvi nailaze na merila tih naizgled bezazlenih glava. Međutim, tu nije kraj. To je tek početak za obe strane, i diskriminisane, a i diskriminatore.
Diskriminator će uvek biti “u pravu“, dok će diskriminisani uvek osećati da ga neko gleda očima osude. Kako to prevazići? Smatram da se diskriminacija prevazilazi samo empatijom, ali ne empatijom koju ćemo mi pokazati ugroženom, već empatijom unutar sebe. Međutim, empatije nema bez identifikacije. Moramo pronaći sebe u nevolji drugoga, makar se ona svela na ono: ,,Šta bi bilo kad bi bilo?“. Šta bi bilo kada bismo mi bili u grupi ljudi koje niko ne voli? Šta bi bilo kada bi se nama rugali i ponižavali nas? Šta ako moj član porodice, prijatelj trpi diskriminaciju i ugrožavanje? Tek tad vidimo da to nije lepo.
Svako, ali apsolutno svako ima pravo na svoj život! Pravo na muziku koju sluša, odeću koju nosu, na fazon koji živi. Ako neko nije uradio korak koji ti jesi i zbog tog tvog koraka te diskriminiše i ugrožava, ne misli on da je taj korak loš, nego on nema hrabrosti da ga napravi. Ljudi koji diskriminišu su često jako konzervativni ljudi, ljudi koji su to poneli iz svojih domova i ako nisi po njihovom ukusu, odmah uzimaju kamen osude i bez razmišljanja bacaju na tebe. Smatram da danas internet takođe može napraviti konzervativnu osobu zatvorenu za dijalog. Koristeći društvene mreže, platforme za video i sl. te mreže će nam sledeći put ponuditi nešto što je blisko nama na osnovu prethodnih pretraživanja i samim tim mi dobijamo potvrdu svog stava i stvaranje neprobojnog kruga oko nas i ukoliko se neko pojavi u našem okruženju sa drugačijim stavovima i moralnim uverenjima, odmah se aktiviraju odbrambeni aparati koji su mnogo jači nego inače i koji zapravo ne brane svoju stranu, već napadaju tuđu. I tako dolazimo do toga da je neko sa druge strane planete, koji je sličan nama, meni bliži od komšije koji je drugačiji od mene.
Borba protiv diskriminacije mora biti jako oprezna, kako ne bi iskoristila ono protiv čega se bori, već mora da sprovodi ono što ona očekuje od samih diskriminatora, a to je tolerancija i i pokušaj razumevanja.
Diskriminisani mora imati bunt u sebi. Mora da se bori za svoja prava, jer ako se on ne bori, njegov problem neće biti vidljiv drugom, koji ima isti problem i tako mu se neće pridružiti u njegovoj borbi.
U školi, profesori, učitelji, nastavnici su ti koji mogu dosta da urade kada su u pitanju ranjive grupe dece. Tako što će ih podstaći da se ne stide onoga što jesu, napominjući da smo svi različiti, ali ipak isti.
Reaguj kada vidiš diskriminaciju. Stani u odbranu oštećenog i nikada se nećeš pokajati.
Prihvatanje tvojih osobina neka bude moja vrlina, postupi i ti kao i ja i živećemo jedan sa drugim, a ne jedan do drugog!
Veljko Simović