Imam pravo da kažem ne. Kao i svi, kao i ti. Kada se taj odgovor ne ispoštuje, osoba ne doživi samo nasilje ili silovanje, već krađu tela, krađu duše. Šta vama govori činjenica da je svaka treća žena u svetu doživela seksualno ili fizičko nasilje? Ja na osnovu ove statistike vidim da niko ništa ne preduzima povodom toga!
Biću iskrena, ne znam kako se osećam kada čujem da konačno izlaze na videlo užasne stvari koje se dešavaju na javnoj sceni. Ljudi daju sebi za pravo da osuđuju žene i devojke, da ih optužuju zato što su rekle istinu. Apsolutno su dozvoljeni uvredljivi komentari na društvenim mrežama, kao i izjave u medijima na račun žrtava. Zašto bilo ko daje sebi za pravo da govori loše o ženama koje su povređene i koje su sakupile hrabrost da otvoreno govore o tome? Tu su i ljudi sa velikim uticajem na društvo, koji otvoreno govore o pedofiliji, silovanju i o tome kako su žene krive za ono što doživljavaju. Naravno, sa tim prođu nekažnjeno. Devojke i žene, poznate ličnosti ali i one koje to nisu, svakodnevno doživljavaju različite neprijatnosti. Narod od njih očekuje da istog dana istupe i podele svoj problem. Kako? Kako kad i nakon priznanja o doživljenoj traumi budu osuđivane zbog toga, a pored toga, niko ništa ne preduzima?
Najlakše je postaviti pitanja kao što su zašto se devojka nepristojno obukla, zašto je izazivala muškarca svojim ponašanjem, zbog čega je išla sama kroz mrak, šta će njoj tolika šminka sa kojom izgleda starije nego što jeste. Niko se na prvu ne seti da pita kako je muškarac smeo da je dotakne bez njene dozvole, odakle mu pravo da komentariše njen izgled i uopšte da pomisli da joj uradili bilo šta sa čime se ona ne slaže. Ta osoba, koja trpi sve to na svojoj koži, nečija je ćerka, sestra ili majka.
Jeste li se ikada zapitali da li smo mi odgovorni za to što se dešava? Reći ću vam, jesmo. Jer ako ne mi, ko onda? Ako ne sad, kad? Ko će onda i kada stati na kraj ovom teroru i ovoj sezoni lova na ženski pol, koja je uveliko otvorena? Ako mi to ne osudimo i ne borimo se protiv toga time što ćemo dići glas, ne možemo to očekivati od budućih generacija, jer će oni biti naučeni i naviknuti na ovakvu (ne)kulturu. Edukujmo decu i mlade o ovome, jer, verovali ili ne, čak i među njima ima potencijalnih budućih nasilnika i žrtava.
U školi i medijima niko ne govori o prevenciji toga, već nam samo nabacuju vesti o novim slučajevima koji su se dogodili, dakle, to je kod nas tabu tema. Dokle će to biti tako? Dokle žrtve neće znati kome mogu i smeju da se obrate za savet i pomoć? Odbijam da mi bilo ko određuje kako ću da se oblačim, odbijam da moji roditelji svakodnevno strahuju za moju bezbednost, odbijam da se plašim da prolazim sama kroz grad i da me ljudi posmatraju kao objekat, odbijam da se moje NE ne poštuje! A ti?
Jovana Janev