Ljiljana Jagodić je diplomirani klinički psiholog već 27 godina, sertifikovani životni trener strateških intervencija i hipnoterapeut Eriksonove konverzacione hipnoze. U svom poslu najviše voli da radi sa ljudima koji sami, dobrovoljno potraže stručnu pomoć. “Nije bitno u vezi sa čim osećaju da stagniraju, bitnija je njihova svest o tome i motivacija koju imaju.”, dodaje Ljiljana.
Kao svoj životni moto navodi citat: “Čovek koji voli svoj posao ceo život provede ne radeći ništa.” (Lao Tze). U intervjuu govori o mentalnom zdravlju u doba korone i kako da se pregura aktuelna pandemija.
1. Koliko vam je otežana uloga u poslu sa pojavom korone?
Posao psihologa je specifičan, ne zahteva neke posebne uslove. Jednostavno je raditi ga i onlajn, ali ja volim da to bude u nekoj aplikaciji gde ima i vizuelni kontakt. U tom slučaju, gotovo da je identično radu uživo. Tako da ne bih rekla da je posao psihologa otežan u ovim okolnostima.
2. Koji psihički problemi se javljaju tokom pandemije i koje osobe su najpodložnije?
Najviše je ljudi koji imaju simptome anksioznosti, zatim depresije. Hipersenzibilne osobe, one koje su i pre ovih uslova imale različite vrste strahova, konstantnu zabrinutost, reaktivnost i sada su podložnije pojačanoj anksioznosti. Osobe koima je smanjena tolerancija na frustraciju, osobe koje su uvek imale problema sa preuzimanjem odgovornosti za svoj život, u ovakvim uslovima postaju još više frustrirane. Čini mi se da čak i ljudi koji su bili jako kreativni i hrabri, koji su bili spremni za najrazličitije aktivnosti, sada posustaju. Konstantan stres i neizvesnost, nemogućnost prilagođavanja novim okolnostima života čine da i najjače osobe gube snagu, postaju deprimirane i potištene.
3. Kako se učenici i studenti bore tokom ove pandemije? Koliko mogu da napreduju a koliko nazaduju i što?
Mlađi ljudi su fleksibilniji, lakše se prilagođavaju novonastalim okolnostima. Korišćenje novih tehnologija je kod mladih nešto što je sastavni deo njihovog života. Nije im bilo teško da počnu da uče i rade putem interneta. Možda najviše problema imaju ljudi srednjih godina, čija deca idu u osnovnu školu. Deci treba pomoć oko učenja, a oni ne znaju da koriste razne programe ili ih čak i nemaju na svojim računarima.
Mladi ljudi mogu da napreduju jednako kao i pre, baš zato sto su fleksibilni. Ako nisu još razvili dobre radne navike i organizaciju vremena, možda im je najveći izazov kako uskladiti obaveze oko učenja sa zabavom. Teško je mladoj osobi koja nema neku organizaciju vremena (a pre je imala dok je išla u školu) nametnuti obaveze koje su virtuelne.
4. Koja je uloga roditelja sada tokom korone?
Najbitnija uloga roditelja je baš u tome da organizuje vreme svojoj deci i naravno da, čak iako se plaši i strepi, to što manje pokazuje. U stvari, nabolje je da pokuša da organizuje život slično kao i pre ovih novih uslova, sa svim svakodnevnim ritualima koji svima nama pružaju sigurnost: redovni obroci, sport, vreme za učenje, zabavu, druženje među članovima porodice. Smanjena mogućnost socijalnih kontakata sa drugima daje više vremena da se članovi porodice posvete jedni drugima.
5. Koje su to moralne vrednosti koje su se istakle tokom ove pandemije?
Spremnost da se pomogne drugima, kolegijalnost, briga o starijima…
6. Koliko ljudi veruju u dezinformacije, a koliko u prave informacije?
Što je čovek obrazovaniji, to manje veruje dezinformacijama, prosto zna da se radi o pogrešnim informacijama. Generalno, čovek veruje u ono što je u skladu sa njegovim životnim vrednostima. Od preko 200.000 informacija kojima smo bombardovani u svakom trenutku, mi reagujemo na 5 plus, minus 2. A to na šta reagujemo određuju upravo naša životna uverenja. Ako nemamo npr. neka posebna znanja o vakcinama, lako ćemo poverovati da se radi o nekoj vrsti teorije zavere kad je u pitanju vakcinacija.
7. Kako ljudi preživljavaju poslovnu krizu i nezivesnost u ovoj situaciji?
Reaktivni ljudi posustaju, predaju se nekim poslovnim odlukama koje donose drugi. Kreativni, proaktivni, sa preduzetničkim duhom i kad ostanu bez posla pronalaze nešto novo čime počinju da se bave. Ove prve neizvesnot vodi u psihičku bolest, a ovi drugi se baš tim novim poslovnim poduhvatima bore protiv neizvesnosti.
8. Šta se dešava sa nasiljem u porodici tokom korone? Kako žrtva (odrasla osoba/dete) izlazi na kraj sa tim tokom korone?
Neki ljudi na neizvesnost i nesigurnost reaguju agresijom. Tako da je i u onim porodicama u kojima možda pre, dok je sve dobro funkcionisalo, ponegde došlo do nasilja u porodici. Odrasle osobe, žrtve, ukoliko imaju mogućnosti, odlaze, napuštaju agresora. Deca su bespomoćna i na žalost trpe tu agresiju, dok ih možda neko stariji, ko to primeti, ne pokuša da spase. Možda se još više povlače u sebe, u neki svoj kutak, trpe i na žalost, razvijaju pogodno tlo za psihička obolenja.
9. Koje knjige odrasli i deca treba da čitaju sada?
Ja nikad ne preporučujem pop psihologiju, zato jer su u njoj ponuđeni uvek idealni odgovori na sva naša pitanja. Dok čitamo, čini nam se da je sve lako primenljivo, a kad pokušamo da primenimo, pa kad ne ide, padamo još više u očaj…tek tad nam se čini da sa nama nešto nije u redu. Zato sa tim baš treba biti obazriv.
Najbolje je nastaviti sa čitanjem onog u čemu smo i pre uživali Ili sticati neka nova znanja iz oblasti koja nas zanima i kojoj smo dobri. To je preporuka i za decu.
10. Kako biti i ostati “karakter” tokom korone? (ili kako ljudi/deca ostaju “karakter” tokom korone)
Ako pod „ostati karakter“ podrazumevate da ne podlegnete različitim izazovima kao što su hrana, alkohol, opijati…onda preporučujem da se što više bavite fizičkom aktivnošću. Bar je šetnja uvek moguća. Odraslima isto preporučujem da se zapitaju zašto im je lakše da odustanu i podlegnu izazovu od istrajavanja u nekim odlukama. Što se tiče dece, oni tek grade svoj karakter i roditelji su im modeli… tako da opet ostaje roditeljima da se zapitaju šta to oni loše rade, pa njihova deca imaju problem, najčešće sa hranom.
11. Kome se ljudi/deca obraćaju za psihičku pomoć tokom korone i kako da odaberu pravog stručnjaka?
Ljudi se obraćaju za pomoć psiholozima, psihoterapeutima… Najbolje je kad potražite stručnu pomoć na osnovu preporuke, kad vam neki član porodice ili prijatelj predloži nekog. Kad toga nema, dobro se informišite i raspitajte, pozovite, zakažite razgovor. Ako ne uspostavite odnos poverenja sa tom stručnom osobom, teško da će uspeti da vam pomogne. Ne očekujte da vam neko drugi reši problem. Rešavate ga sami , a stručnjak vas kroz to vodi i usmerava.
Intervju napisala: Katarina Ranković