Interesantna je činjenica da je epohalno delo Džona Stjuarta Mila „O Slobodi“ preveo tadašnji srpski knežević Petar I Karađorđević. Slobodarski duh tadašnjeg kneževića, kao i liberalne ideje dominantne u Francuskoj onog vremena, ostavile su veliki uticaj na njegov kasniji razvoj i politički život. Kada je postao kralj i seo na presto Srbije, Petar I je umesto apsolutizma uspostavio ustavnost i parlamentarizam, bivajući svestan važnosti razvoja slobode i tolerancije i činjenice da se demokratija gradi na duži period, u vidu ukorenjene tradicije. Jedan od retkih vladara moderne srpske države razumevao je da se diktatura može zavesti, ali da se demokratija mora izgraditi.
U zemlji velikih političkih strasti, a manjka političke kulture, kakva je naša domovina, nikada nije manjkalo burnih i žestokih rasprava, ali je često falilo odmerenosti, tolerancije i poštovanja insitucionalne hijerarhije. Kako je bilo u povoju srpskog parlametnarizma, tako je i danas.
Ustanoviti institucije često se pojavljivalo kao lakše pitanje, nego iste sačuvati, a naročito unapređivati. Pravila, forme i procedure su ono što civilizovano društvo odvaja od horde. Pravila postoje samo dotle, dok važe za sve i dok ih svi poštujemo. Onda kada se ista selektivno primenjuju, pravila nestaju i kalklulizam stupa na scenu.
Nema nezavisnih institucija, ima samo nezavisnih ljudi. Takvi ljudi se stvaraju, pre svega obrazovanjem. Kao što svako društvo mora da izgrađuje građevinsku infrastrukturu, isto tako obrazovanjem mora da stvara ljudski kapital. Obrazovanje je ključ za otključavanje zlatnih vrata slobode, govorio je Džordz Vašington. Suština slobode nalazi se u mogućnosti izbora, a čovek može suštinski da bira, samo ukoliko ima dovoljno znanja da bi mogao da razlikuje.
Od izuzetne važnosti za savremeno društvo da, nasuprot kalkulizmu, izabere pravila, jer samo ona definišu jednake šanse. Ukoliko smo ih svi definisali, onda ona moraju i da važe za sve. Od najnižeg do najvišeg nivoa. Na nivou razreda, to je dogovor o podeli u timove, na nivou lokalne samouprave to je izbor rukovodstva u lokalnom parlamentu, dok je na nivou republike to – ustav.
Jedan od ustavnopravnih teoretičara je, obrazlažući svrhu ustava, rekao da je ustav isto što i brava na vratima. Ukoliko je neko provalnik, nikakva brava ga neće sprečiti da nasilno uđe u tuđi stan, isto tako nekoga ko je po prirodi tiranin i za koga nikakva ograničenja ne važe, ništa neće zaustaviti da, ukoliko dođe na poziciju vlasti, ustav baci pod noge. Ali, većina ljudi nisu provalnici i većina ljudi nije despotskog ponašanja, a upravo su i brava na vratima i ustav tu da ih preventivno odvrate od iskušenja i izazova da eventualno postanu ono što nisu.
Kao društvo moramo da jasno definišemo svoje potrebe i ciljeve, kako bismo iste mogli i da ostvarimo. Ali, takvi se ciljevi ne menjaju svake nedelje, svakog meseca, ili svakog izbornog procesa. Takvi ciljevi su dugoročni i oni se donose za budućnost. Ka takvim ciljevima se stremi i ka njima se češće put krči, nego što se ide utabanom stazom.
Ako se i ne stiže lako do rezultata, to ne znači da se ne vredi truditi. Naprotiv. Ukoliko su demokratija i tolerantno društvo cilj, oni se samo i jedino mogu postići dugom i teškom borbom. Mogu se postići samo ustanovljavanjem i poštovanjem pravila, mogu se postići samo jednakim uslovima za sve i otvorenosti za druge i drugačije. Ako mlađe generacije prihvataju ovakvu borbu, onda ona nema izgleda da ne bude dobijena. Samo tada ćemo imati vlast u granicama zakona, zakon po volji naroda, moć pod pravom, a nikako moć izvan prava.
Usponi i padovi su sastavni deo života, nemoguće je ići jednom stazom i nikada ne zastati, usporiti ili skrenuti, sve dotle dok se na istu stazu i vratimo. Mahatma Gandi je slobodu opisao i kao pravo na grešku, ali samo dotle dok tu istu grešku možemo kritički da sagledamo, nastojimo da je ispravimo i trudimo se da nam se više ne ponavlja.
Kažu da čovek od koga se ne traži iznad njegovih mogućnosti i koji ne stremi onim vrhovima koju su mu nedodirljivi, nikada ne pruža svoj maksimum. Zato, iako nam nekada neki vrhovi izgledaju neosvojivi i predaleki, to ne znači da na iste i ne treba jurišamo.
Lazar Babić