Ana Ranitović: Za uspeh je potrebna podrška

Ana Ranitović je suosnivač platforme za onlajn učenje Campster i udruženja mladih iSerbia u Srbiji. Diplomirala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao đak generacije, a antropologiju doktorirala na Univerzitetu u Oksfordu kao Chevening i Clarendon stipendista. U Holandiji na Univerzitetu u Groningenu radi kao analitičar u oblasti scientometrics – merenja akademskog impakta nauke i naučnog rada. Radi i kao savetnik na strateškom razvoju okvira koji će stvoriti uslove da naučni radnici ostvare svoj pun potencijal.

Ana Ranitović

“Holandija je jedna od država koja je najdalje otišla kada je ova oblast u pitanju, a izuzetni uspesi koje ostvaruju njeni naučnici – uključujući Nobelovu nagradu koju je nedavno osvojio Ben Feringa, hemičar sa univerziteta na kojem radim – govore u prilog tome.”, kaže Ana kojoj je veoma drago što je deo tog procesa.

1. Čime ste želeli da se bavite posle fakulteta i da li ste to ostvarili ili ste otišli drugim putem? 

Oduvek sam imala mnogo interesovanja i nisam imala neku jasnu profesiju u glavi – šta želim da budem kad porastem. To su mi često prebacivali tokom školovanja i odrastanja. Meni je bilo važno da posao koji radim bude dinamičan, da zadovolji moju potrebu za stalnim učenjem i da ima neki širi uticaj i svrhu. To me je odvelo u mnogim zanimljivim pravcima, kako lično, tako i profesionalno. Sada radim na univerzitetu, istovremeno se bavim preduzetništvom i trenutno sam zadovoljna putanjom koja me je ovde dovela. 

2. Možete li opisati značaj Vaših projekata za mlade (iSerbia, Campster)?

Kampster je nastao sa ciljem da fundamentalno promeni odnos prema učenju od nečega napornog i mučnog u nešto što shvatamo kao svakodnevnu aktivnost koju sa zadovoljstvom i lakoćom radimo celoga života. Kroz Kampster je od početka do danas prošlo 180 000 Kampstera, i mi ćemo nastaviti da unapređujemo sistem učenja i ponudu kurseva kako bismo ostvarili cilj.

3. Kako su nastali ti projekti?

Po završetku master studija na Oksfordu radila sam u Srbiji, i tada smo kolege sa fakulteta i ja pokrenuli udruženje iSerbia. Ideja je bila da podstaknemo omladinski aktivizam i preduzetništvo, kao i da radimo na povezivanju Srbije i dijaspore, što je tema koja mi je tada bila veoma bliska. Kroz iSerbia smo realizovali mnoge uspešne projekte, poput Srbije na vezi – projekta onlajn mentorstva između Srbije i dijaposre. Mnoge aktivnosti koje smo tada radili bile su vezane za onlajn edukaciju od koje smo očekivali mnogo, ali koja nije dala rezultate kakve smo želeli. Na Oksfordu sam se kasnije, tokom doktorskih studija, takođe suočavala sa izazovima kada je u pitanju onlajn učenje. 

U jednom trenutku, sva ta iskustva spojila su se i poželela sam da napravim platformu za onlajn učenje koja će stvarno motivisati učenike i pomoći im da savladaju gradivo. Podelila sam ideje sa kolegama i tako je nastao Kampster. 

4. Da li ste učestvovali na vannastavnim aktivnostima kao studentkinja i koliko su Vam značili za karijeru? 

Jeasm, i značili su mi i poslovno i lično. Volontirala sam u nekoliko omladinskih i studentskih organizacija, a radila sam i razne honorarne poslove – od ugostiteljstva i marketinga, do prevodilačkog i istraživačkog posla. Svi ti angažmani su mi značili, jer sam kroz njih sticala iskustvo, otkrila šta je to što mi dobro ide i šta mi se dopada – a šta ne, a i uvek bih naučila nešto novo.  Na primer, kroz rad u ugostiteljstvu – od glancanja čaša i postavljanja escajga na sto tačno u milimetar, do kontakta sa gostima i gledanja kako posao obavljaju starije kolege, shvatila sam koliko su važni temeljna priprema i obraćanje pažnje na detalje i potrebe klijenata. To je nešto čime sam se kasnije vodila i u drugim poslovima koji se zasnivaju na radu sa ljudima, uključujući i Kampster. Ipak, vannastavne aktivnosti tokom studija su super pre svega za druženje. Kroz njih sam upoznala mnogo zanimljivih ljudi i sa većinom sam i dalje u kontaktu. 

5.  Predavali ste u 7 obrazovanih sistema. Koje iskustvo Vam je bilo najdraže i što?

Najlepše je bilo predavati na Oksfordu, jer se sistem zasniva na radu 1 na 1 ili u malim grupama, pa se tako ne radi o klasičnom predavanju već vrsti tutorstva koje podrazumeva puno interakcije i rad sa dobro pripremljenim studentima. 

Što se tiče najdražeg iskustva u ulozi onoga ko uči, najlepša sećanja imam iz internacionalne škole koju sam 5 godina pohađala na Tajlandu. Škola je bila povezana sa Ujedinjenim Nacijama i zasnivala se na mešavini školskih sistema – iz svakog su nastojali da uzmu najbolje. Osim standardnog gradiva, naglasak je bio i na vrednostima poput saradnje i tolerancije, i one su bile utkane u sve što smo radili. Kreativnost, individualnost i prilagodljivost su se takođe podsticali. Ono što je posebno zanimljivo je da smo dobijali dve odvojene ocene za svaki predmet – jednu za postignut uspeh, i drugu za uložen trud i obe su imale podjednak značaj. Đaci i nastavnici su bili iz preko 60 država. I danas, mnogo godina kasnije, u kontaktu smo i svi se sa mnogo nostalgije sećamo školskih dana. To je iskustvo koje nas je promenilo za ceo život. 

6. Da li imate poslovnog uzora? 

Nemam jednog poslovnog uzora, divim se ljudima od integriteta koji svom poslu pristupaju kao pozivu, čime god se bavili. Inspiraciju nalazim i u svetu sporta, umetnosti, kao i nauke kojom sam okružena. U poslednje vreme poslovno mi je inspirativna razvojna priča osnivača Basecamp-a i kreatora Ruby on Rails razvojnog okvira, kao i njiihova poslovna filozofija “manje je više”.  

7. Studirali ste u inostranstvu kao stipendista. Da li ste zapazili tokom studija u inostranstvu neke prednosti i nedostatke? Možete li ih opisati?

Na studijama sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu imali smo profesore na čija je predavanja bilo zadovoljstvo ići – to je bilo ne samo bogatstvo informacija, već način predavanja koji otvara vidike i nadahnjuje. U inostranstvu sam prvi put u životu doživela da predavač dođe na predavanje i čita sa prezentacije ili sa papira, što je za mene tada bio šok, ali se kasnije pokazalo da nije retkost. 

Što se tiče prednosti, ispiti se na pojedinim univerzitetima, poput Oksforda, dosta razlikuju. Ispitna pitanja postavljena su veoma široko i ne postoji jedan tačan i očekivan odgovor, niti definisana obavezna literatura koju treba da pročitate i da se spremite. Takav sistem zahteva i razvija mnogo veću nezavisnot u radu. U Holandiji se stavlja veliki naglasak na dobrobit i brigu o mentalnom zdravlju studenata, što je veoma važna tema. 

8. Koje su Vaše omiljene knjige i što? Da li preporučujete neke knjige čitaocima? 

Najviše volim da čitam knjige koje imaju šire-društvenu tematiku. Ove godine su dve knjige posebno ostavile utisak na mene – Hoze Saramago, Stoleće u Alentežu i Filip Rot, Američka pastorala.  Prva knjiga prati nekoliko generacija portugalskih seljaka bezemljaša, a druga život i Američki san jedne naizgled savršene porodice u SAD 1960-ih godina. Obe prikazuju načine na koji se društveni sistem i promene reflektuju i lome na porodici kao društvu u malom i utiču na živote i lične odnose glavnih junaka.  Od knjiga sa poslovnom tematikom, veoma su mi se dopale Rework i It doesn’t have to be crazy at work koje su zajednički napisali već pomenuti osnivači Basecampa, Jason Fried i David Heinemeier Hansson.

9. U Srbiji na sociologiju i antropologiju gledaju kao na neperspektivne oblasti. Da li se slažete sa tim i da li imate savete za studente koji te studije završe? 

Ako pričamo striktno o vrednosti ovih oblasti na tržištu rada, mislim da su one zapravo veoma perspektivne oblasti, posebno danas, u eri automatizacije, kada mnoge rutinske i tehničke poslove ubrzano preuzimaju računari, i kada zahvaljujući masovnoj upotrebi interneta imamo pristup neverovatnoj količini socioloških podataka.  Sociologija i antropologija između ostalog daju studentima znanja koja im omogućavaju da razumeju društvo i društvene odnose, da kritički gledaju na stvari, kao i poznavanje metodologije istraživanja, što pomaže kako u prikupljanju, tako i u interpretaciji podataka, u donošenju odluka i kreativnom rešavanju problema. IT firme su to odavno uvidele, pa su tako Microsoft, Intel, Google, Udemy neki od najvećih poslodavaca tih kadrova. 

Sticanje iskustva i dodatna edukacija su naravno neophodni. To, uostalom, danas važi za gotovo sve struke. Fakultet ne može, a ni ne treba da teži da nas kompletno pripremi za tržište rada koje se sve brže menja, već je tu da nam pruži šire obrazovanje i mnoštvo mogućnosti, a na nama je da to onda usmerimo i dogradimo edukacijom, praktičnim znanjima i iskustvom. 

10. Koji su vaši saveti za ljude koji žele da osnuju start up? 

Nemojte čekati savršene okolnosti i da se sve kockice sklope da biste krenuli sa realizacijom svoje poslovne ideje, jer dok ne počnete zaista ne možete ni pretpostaviti gde će vas put odvesti.  Što pre krenete, to ćete pre početi da učite, a to je samo po sebi uspeh. 

11.  Vaše najdraže iskustvo u učestvovanju kreiranja start up-a. 

Na početku smo svi radili sve, i moj posao je, između ostalog, bio i dizajn korisničkog interfejsa, jer sam imala neka prethodna znanja iz te oblasti. Danas nam to rade profesionalci, ali i dalje kada razvijam nov proizvod, pomaže mi da uradim nacrt kako bih lakše sagledala stvari iz perspektive korisnika i popisala sve pripadajuće elemente. Takođe, tada sam bila u svakodnevnoj komunikaciji sa korisnicima što mi je bilo veoma važno da razumem gde su problemi u onlajn učenju kao i koja bi mogla biti rešenja – i dalje izdvajam vreme za to.  Veoma je zanimljivo raditi i na osmišljavanju i razradi biznis modela, kao i na uspostavljanju organizacionog sistema. Zapravo, ono što je najzanimljivije je to što svaki dan u životu start up-a donosi nešto novo i neočekivano.

12. Kako gledate na odliv mozgova iz Srbije? 

Na to gledam kao na dvostruki gubitak – prvi je kada ljudi koji su odrasli i školovani u Srbiji u velikom broju odlaze, a drugi nastaje kasnije – kada se sa tim ljudima, koji su u centrima znanja i naša najbolja spona sa svetom, ne uspostavi i ne održava veza.

13. Šta za Vas znači “self made”? 

Imam pomalo ambivalentan odnos prema tom pojmu, jer zanemaruje činjenicu da je za uspeh većine ljudi neophodna podrška – bilo da se radi o podršci društvenog sistema, porodice, škole, okruženja, kolega i poslodavca, itd. Uspeh u većini slučajeva zahteva vreme i da prvo prebrodite mnoge neuspehe, što je privilegija koju nemaju svi podjednako. Kada to zanemarimo sva odgovornost se prebacuje na pojedinca i stvara se štetan mit o tome kako sve zavisi samo od naše volje, što ne odgovara realnosti. To ne znači da ne verujem u moć upornosti, učenja i rezilijentnosti, već da te vrline dobijaju pravi smisao kada svako ima jednake mogućnosti da postane “self-made”, ukoliko to želi. 

Foto: Tijana Janković Jevrić za Priče sa dušom

Katarina Ranković