Period detinjstva i odrastanja ume da bude i težak. Nije svako dete bezbrižno i ne pamti svako detinjstvo kao najlepši period života. To sam shvatio u nekim kasnijim godinama kada sam svoj rad i vreme posvetio onima čije stranice životne knjige nisu uvek bile obojene šarenim bojama.
Mislim da svako od nas pamti onu čuvenu rečenicu: “Ma ti si dete, kakve ti probleme imaš”, a da li je u praksi sve zaista tako? Pa rekao bih i ne!
Život je život, problemi su problemi, mislim da oni ne pitaju koliko imaš godina i da li si dovoljno zreo da ih podneseš na pravi način. Ni danas ne znam da li su me više ježile priče koje sam slušao od tih malenih heroja ili pak one koje su pričali roditelji i svoje propuste pravdali time da su previše razmazili svoju decu. “Mene je moj otac tukao, ja nisam smeo da išta kažem roditeljima”, “trebalo je to na vreme tući” samo su neke od izjava koje sam čuo ni sam ne znam koliko puta, što je najtužnije od roditelja neke dece koje poznajem, ako se uopšte tako zove osoba koja na svet donese novi život.
Iskrivljena slika stvarnosti i očekivanja detetu od života mogu da naprave pravi pakao. Roditelji često u odgoju svoje dece zanemaruju njihove želje i potrebe i trude se da od njih naprave nešto što oni nisu, pokušavajući da oni budu kalup koji je prikladan društvu i statua za divljenje drugima, koji smatraju da je uspeh fakultet, pa posao i onda porodica. A da li je dete srećno “ma, koga briga, godine ti idu, a mi želimo unuče”. Da, oni žele! Iako si zreo čovek, većina ima tu potrebu da zauvek upravlja tvojim životom. Nisi znao sa 5, pa sa 15, a sada ne znaš ni sa 25 godina. Veliki je broj onih koji su ne osluškujući svoje dete napravili ogromne životne promašaje ne želevši da priznaju da je svakoj osobi jedina mera uspeha lična sreća.
Često kada pričam sa roditeljima na moje pitanje “kako je mali/a?”, dobijam odgovor: “super je u školi, dobro me sluša, radi sve po kući, čak smo mu i telefon zabranili” i sl. Nikada nisam dobio odgovor: “uživa u detinjstvu, srećan je i radi stvari koje on želi!”
Očekivanja, očekivanja, očekivanja. To je, možda, i najveći problem svakog deteta. Pored toga, i nasilje. Koliko primera samo znam u svojoj okolini gde deca trpe konstantno nasilje kako kroz uvrede tako i putem društvenih mreža, ali pojedini roditelji za to i ne znaju, jer se dete plaši da im to saopšti, a oni, preokupirani poslom, nemaju kada da zalaze u život deteta. Sve ti je kupljeno, tvoje je samo da učiš!
Nedavno sam čitao neko istraživanje, ne sećam se tačno naziva, ali poenta je da na ispitanom uzorku odraslih ljudi na pitanje koja je prva asocijacija na detinjstvo, svi su rekli neki trenutak pun ljubavi, niko se od njih nije setio nijedne igračke kojom su roditelji ubijali svoju grižu savest za neprovedeno vreme sa njima. Dakle – ljubav!
Niko ne može bez ljubavi. Ona sve pokreće, samo je u različitom periodu života tražimo kod različitih osoba. U početku je to porodica koja je stub svega. A da bismo izgradili kuću, potreban je čvrst temelj.
Greška je što većina rano prestaje da uči ili pojam učenja poistovećuje sa školom, a mnogi ne shvataju da najvrednije životne lekcije nisu ispisane u udžbenicima i one se ne čitaju, one se žive.
I već čujem komentare: “lako je tebi da pričaš kada nisi roditelj”. Volonterizmom se bavim skoro tri godine i najveće žvotne lekcije sam učio od najmlađih. Naučio sam da osluškujem njihove potrebe i probleme i da o tome ne ćutimo već glasno kazemo jedni drugima šta nas muči, da sve prepreke prevazilazimo zajedno i da jedni od drugih stvaramo dobre ljude koji ispunjavaju svoja očekivanja i bave se stvarima koje im crtaju osmeh na lice, a to je jedino što je svima nama potrebno da se smejemo!
Posvetite se svojoj deci, pružite im maksimalnu podršku i ljubav i pustite ih da sami stvaraju i žive svoje snove. Srećno dete je uspešno dete! Ne očekuj, samo se nadaj!
Stefan Maksimović